У књижарама Лагуне од данас се може пронаћи књига младог нишког писца "Узрок смрти не помињати, ни у црквеним књигама, ни у молитвама".

Реч је о крими роману, конспиративне позадине. Мрачне породичне тајне, невидљиви рат специјалних служби неколико земаља, потрага исламских муџахедина, холивудска продукција.

 - Да ли бисте отворили пакет у којем се налазе информације које могу да промене дотадашњи поглед на свет и историју? Можда и би, да је стигао на туђу адресу. Али није, ви сте га добили. Ваше име и презиме је на њему. Ако га отворите бићете убијени не знајући зашто, ако сазнате његову поруку барем ћете сазнати зашто вас јуре обавештајне службе пре него што ће вас убити. У сваком случају… ви сте мртви - овако је издавач описао књигу.

Милош Гроздановић до сада је објавио роман "Jуго".

Бити писац у Србији данас може се сматрати подвигом. Времена су тешка, људи се на најразличитије начине довијају како да преживе. Пара нема, чак ни за оно најосновније, камоли за културу. То ипак не спречава младе ентузијасте да се баве оним што вole и да стварају. Један од њих је и млади Нишлија Милош Гроздановић, аутор романа „Узрок смрти не помињати ни у црквеним књигама ни у молитвама“, чије је друго, специјално издање ових дана доживело своју премијеру. Он са осмехом одговара на питања везана за његову књигу и његов рад и на будућност гледа позитивно.

СДЛ: Како сте дошли на идеју за наслов књиге? Прилично је интригантан.

Милош: Идеја за наслов романа настала је смрћу Бекима Фехмијуа, који је био један од мојих омиљених глумаца. Настрадао је у време док сам ја радио на роману. Радња књиге је повезана са насловом, зато што ме је сам тај трагични догађај „повукао“ на једну другу страну у односу на оно што сам првобитно био замислио. Ма како то можда звучало, захвалан сам Бекиму за инспирацију. Дође мало чудно, иронично чак, али због тога сам и посветио „Узрок смрти“ Бекиму Фехмијуу. Он ме је на неки начин просветлио, написао сам роман у коме има смрти, али је узрок смрти боље не помињати, јер, свако ко је био поменуо узрок смрти, и сам је на крају настрадао.

СДЛ: Да ли сте присталица тзв. „теорија завере“ и како оне утичу на ваш рад као писца, с обзиром на то да се у роману помињу и значајну улогу играју тајне обавештајне службе?

Милош: Ја сам човек који од свега у животу прави апсурд. Ова књига је можда и нека врста одговора на светску помаму за романима који су обавијени неким велом тајне. Направио сам роман који се разликује од свих тих поменутих, може се сматрати за пародију „теорија завере“. Нисам љубитељ, не верујем у такве теорије, више волим чињенице, ово користим да бих направио добру причу, да бих се добро играо док пишем јер се из добре игре рађа аутентичан рукопис. Без обзира на то што се у својој књизи у великој мери користим шалама и апсурдом, то је један озбиљан роман који, ето, има тих елемената чија је функција да насмеју читаоца и да га забаве.

СДЛ: Између осталих година, радња је смештена и у 2049. Значи ли то да у роману има и елемената научне фантастике и како бисте га уопште жанровски одредили?

Милош: Научне фантастике нема, фантастике има. Била ми је потребна та нека временска дистанца да бих извео оно што ми је било на уму, да се све те мистерије рашчивијају у будућем времену, тако да због тога радња романа почиње и завршава се истим догађајем из будућности. У суштини, радња почиње 2049, завршава се 2051. године, а у међувремену се прожима кроз 16. век, последње године 20. века, 2022. годину. У 2049. је смештен одређени догађај – разлог због кога је настала књига, тј. њен заплет на првом месту, који читаоцу објашњава шта је по среди, суштину целе приче.

СДЛ: Добар део радње је везан за период постојања старе Југославије. Да ли себе сматрате југоносталгичарем?

Милош: Да, радња романа се, поред Ниша, дешава и у Београду и Загребу, такође су ту и Лондон и Вашингтон. Не знам да ли сам југоносталгичан, једноставно, рођен сам у време Југославије, имао сам прилике да осетим нешто од добробити те земље. Из ове наше перспективе, то је било једно другачије, безбедно време, лагодније се живело, па се у том смислу може рећи да јесам југоносталгичан. У суштини, васпитаван сам тако да људе делим на људе и нељуде, не на припаднике овог или оног народа. Чињеница да је радња приче смештена у тим временима може се означити као југоносталгија, такође први роман који сам издао се зове „Југо“, али не мора да значи. Код мене је све тако – може бити али и не мора.

СДЛ: Роман је издат прошлог децембра. Какви су до сада реакције и коментари публике?

Милош: Ја сам задовољан пријемом код публике. Роман сам објавио у Нишу, код нишког издавача, због чега он и није негде доживео велики успех, чињеница је да сви који објављују ван Београда нису препознати од стране читалаца на нивоу читаве земље. Коментари које сам добијао од људи који су прочитали књигу су за мене задовољавајући и дају ми подстрек да наставим са радом, а чак су ми и људи који се разумеју у књижевност дали позитивне критике и то је оно што ме радује. Ја не пишем за тираже, више бих вoлeо да за педесет година неки мој роман уђе у лектиру, а не да ја сада будем неки продавани писац, ја од књижевности не живим и тиражи ми нису примаран циљ. Због тога пишем књиге које можда теже долазе до читалаца, нису оно што се у овом тренутку у литератури сматра пожељним и очекиваним, али мислим, или се барем надам, да ћу оставити неког трага у српској књижевности.

СДЛ: Да ли се прибојавате евентуалног поређења са Дејаном Стојиљковићем, с обзиром на његов велики успех са „Константиновим раскршћем“? На први поглед би се рекло да „Узрок смрти“ и „Раскршће“ имају неких додирних тачака.

Милош: Додирна тачка је што се радње оба романа догађају у Нишу. Мени би било драго да ме пореде са Дејаном, он је тренутно најпопуларнији српски писац, и такво поређење би ми свакако импоновало мада мислим да романи, као такви, не припадају истом жанру.

СДЛ: Кад смо већ споменули Дејана, како коментаришете нишку књижевну сцену?

Милош: Наша књижевна сцена је у овом тренутку најјача у Србији. Имамо доста писаца који стварају, издају дела која носе одређену тежину. Моје инетерсовање је углавном везано за млађу генерацију писаца, али ако посматрамо ове старије ту су Магични Ћира, Бата Станојевић, Декса Пантелејски, Бане Јанковић, Милош Петковић, Веља Петковић, Звонко Карановић и ја, који смо успели да објавимо по неколико књига и афирмишемо се на одговарајући начин. Врло често Ниш у данашње време поредим са Сарајевом осамдесетих година: овај град је тада доживео праву најезду талената у свим културним правцима, а појавио се као противтежа Београду и Загребу, који су у то време суверено владали. Ми сад немамо Загреб, али имамо Нови Сад, који са Београдом доминира у сваком погледу, тако да верујем да Ниш има потенцијала и да ће се у овој деценији десити једна позитивна „експлозија“ нашег града, не само у књижевности већ и у другим областима културе и да ћемо успети да заузмемо место које нам припада, јер имамо квалитетне људе који имају шта да прикажу, како Србији тако и свету.

СДЛ: Када можемо да очекујемо нешто ново од Вас?

Милош: Ја се надам да ће мој нови роман угледати светлост дана средином следеће године. Потрудићу се да завршим рукопис у што скорије време, процес од завршетка рукописа до издавања књиге је дуг и сложен, али се свакако надам да ће се све догодити у 2013. години.

У ужи избор за награду названу по нишком писцу Славиши Николину Живковићу ушле су 4 књиге - збирка песама Корачање испод површине Марка Поропатића и романи Дођоши Чедомира Врљеша, Херцег Полански – Усмени испит из креативног писања Милоша Гроздановића и Соба 427 Јадранке Миленковић.

Жири у саставу Иван Цветановић, Велимир Илић и Горан Живковић Горки у образложењу каже да се збирка песама Марка Поропатића Корачање испод површине издвојила с зрелим поетским размишљањима и минималистичким приступом, а аутор приказује светлију страну сивила градова.

У игри су и 3 романа.

Дођоши Чедомира Врљеше је упечатљив рукопис романа којим аутор на катарзичан начин оживљава ратну тематику на нашим просторима деведесетих година прошлог века, градећи дискретним хумором врло ефектну трагикомичну поетско-уметничку слику.

Рукопис Милоша Гроздановића Херцег Полански – Усмени испит из креативног писања представља успешан књижевни експеримент, у оквиру кога се у постмодернистичком кључу вешто спајају различите жанровске форме и књижевне врсте, обједињене причом о догађајима који су (како се у роману наводи) “били иницијалне каписле за многа дешавања, која су одредила судбину 20. века” - наводе из жирија.

Трећи роман у конкуренцији је рукопис романа Соба 427 Јадранке Миленковић. Издвојио се суптилним приступом теми писања као начину превазилажења разних животних конфликтних ситуација и компензовања бројних недостатака различитог типа, уметнички веома ефектно и сугестивно реализованој у простору института за лечење плућних болести, у коме је јунакиња боравила неколико недеља - наводе из жирија.

Одлука о добитнику награде биће саопштена за 7 дана.

Славиша Николин Живковић, звани Шака, био је нишки песник и писац (1953-1990), а Друштво књижевника и књижевних преводилаца установило је 2016. награду по покојном нишком уметнику.

Дуго времена је модел путничког возила марке “Југо” био најпродаванији аутомобил на српском тржишту. Сада истоимени роман младог нишког писца Милоша Гроздановића претендује да постане најпродаванија књига на овогодишњем нишком Сајму књига.

То је прича у којој нестаје јасна граница између фикције и реалности, јаве и сна, живота и смрти, као и оних који носе и оних који не носе са собом личну карту…

Уколико желите  занимљиву и удобну вожњу и желите да упознате Пишчевића, Бесмртног, Гарија, Фанђа, Рона Џеремија, Милу Јововић и остале ликове, посетите сајам књига и частите себе ЈУГОМ!

Роман “Југо” можете наћи на штанду ЗОГРАФА.

Промоција новог романа „Читање је штетно по здравље” Милоша Гроздановића, у издању СКЦ-а, одржана је другог дана сајма, 27. новембра, у хали „Чаир”. Поред аутора, на промоцији је говорио и рецензент Велибор Петковић. Роман представља трећи део „Јужњачке трилогије”, чија је радња смештена пре првог дела који је објављен 2009. године. Други део трилогије још увек није објављен.

Читање је штетно по здравље је прича која говори о покушају писца, извесног Михајла Пишчевића, фиктивног лика рођеног у првој књизи трилогије, сада сазрелог и стасалог, да сачува право на ауторство свог дела, док други лик, стварни Милош Гроздановић, покушава да му то право украде. Ово је борба између аутора и сопственог му стваралаштва, која нам сугерише на питање да ли је књижевник као стваралац изнад свог лика или је књижевни лик надрастао свог аутора. Рецензент Велибор Петковић истиче да се посебност Милоша Гроздановића, као писца, темељи на истини да, упркос томе што примењује најсавременије поступке приповедања, успева да сачува причу. На питање одакле му проистичу идеје за писање, писац је одговорио да му идеје као такве не падају на памет, већ извиру из њега.

Роман Читање је штетно по здравље састоји се из две целине: Главни јунак једне књиге и Идоли − Одбрана и последњи дани. Поднаслови поглавља, односно поруке ове књиге, осмишљени су тако да нас визуелно привуку, због чега рецензента подсећају на поруке из немих филмова с почетка прошлог века, које су ту да уведу читаоце у полемику књиге о крађи романа. На питање како је осмишљао имена својих поднаслова, писац је одговорио да су поруке другог дела ове књиге наслови песама Идола са албума Одбрана и последњи дани, који је по мишљењу Џубокса с краја 20. века проглашен најбољим рок албумом тог доба, док су поднаслови поглавља првог дела настајали као асоцијације на оно о чему се у одређеној целини приповеда.

Једно од поменутих поднаслова је и упозорења које гласи: Читање може успорити крвоток и проузроковати импотенцију. Из оваквих, визуелно уоквирених упозорења, сазнаје се да је аутор за своје поднаслове, као и за сам наслов књиге, али и дизајн корица којом је књига обгрљена, инспирацију пронашао у упозорењима исписаним на паклицама цигарета са којима се, како истиче, поиграо, па је реч пушење само заменио речју читање: Читање представља неку врсту задовољства, на коју смо упозорени пре него јој се препустимо.

Не верујте у упозорења о читању, то само Милош Гроздановић покушава да вас одбрани од ремек-дела које је написао, поручио је на крају читаоцима Велибор Петковић.

Милош Гроздановић је аутор је романа: Југо, Узрок смрти не помињати, ни у црквеним књигама, ни у молитвама и Мали роман о Константину Великом. Његове приче из циклуса Пољубац за лаку ноћ преведене су на бугарски језик. Када је књижевност у питању, предност даје домаћој у односу на светску књижевност. Преферира ону која је настала у Југославији седамдесетих и осамдесетих година 20. века. Са оцем и братом производи домаћу ракију, обожава југословенску кинематографију, сакупља разгледнице и заљубљеник је у пуцкетави звук грамофонских плоча.

Овај садржај није препоручљив за особе млађе од 18 и старије од 57 година.

У нишком клубу љубитеља вина и уметности – Вино и Град, са почетком у 13 часова, јуче је одржана промоција другог издања романа „Yugo“ , младог писца Милоша Гроздановића.

Децембра прошле године први пут на српском тржишту појавио се Yugo који није произведен у крагујевачкој Застави, већ је написан у Нишу и пуштен у промет на Светосавском сајму књига. „Када се појавио на сајму књига у Нишу многи људи су мислили да је у питању приручник за поправку Yuga“, каже аутор за своје прво објављено дело. „Овај роман је право освежење за наше просторе. Потпуно је урбан и модеран, осврће се на неке друге теме и говори о луцидности, позитивном лудилу и виталности младих људи у Нишу и југу Србије уопште“, истакао је Деспот Деспотовић из издавачке куће Зограф. Господин Деспотовић је додао да га ово дело подсећа на прве радове Зорана Ћирића и Аце Благојевића, а описе менталитета јужњака је упоредио са описима које много пре Милоша дао Стеван Сремац.

О роману и стању у издаваштву говорио је Дејан Стојиљковић, аутор романа „Константиново раскршће“, добитник награде Милош Црњански. Сам аутор није много хвалио свог коња (у овом случају аутомобил), већ се само осврнуо на његово настајање и сиже самог романа. „Нисмо желели мишљење уображених, строгих критичара, зато на крају књиге стоје блурбови читалаца са простора Ex-YU, који су путем facebook-а прочитали дело и дали свој искрене коментаре.“ каже Милош. Након званичног дела промоције, присутни су могли да пазаре свој примерак „Yuga“, добију потпис аутора и сликају се са истим.

Задовољан успехом свог првенца Милош је најавио спремање новог рукописа и неког новијег и озбиљнијег модела Yuga.

Ако вам се допала вожња којом вас је Милош Гроздановић провео својим романом првенцем Југо, ову авантуру не смете да пропустите! Ако нисте прочитали Југа, немојте да поновите грешку…

Нови роман Милоша Гроздановића Узрок смрти не помињати, ни у црквеним књигама, ни у молитвама можете наћи у Делфи књижарама (Лагуна). Мистерија, тајне службе, убиство, путовање кроз историју, јужњачки менталитет… Књига која вас у исто време оставља без даха и слатко насмеје.

Једноставно, must read!

У продаји је специјално издање романа "Узрок смрти не помињати, ни у црквеним књигама, ни у молитвама'' писца из Ниша Милоша Гроздановића.

Реч је о крими роману, конспиративне позадине у којем се преплићу мрачне породичне тајне, невидљиви рат специјалних служби неколико земаља, потрага исламских муџахедина и холивудска продукција.

- Загреб, Вашингтон, Београд, Лондон, Сегедин и Ниш повезује једна смрт. 1585, 1972, 1999 и 2049. годину повезује једна личност. Љубавна прича Роћка и Јулијанке, породични бизнис породице Спирић, оштроумност Хасан-паше Предојевића и слободно новинарство повезују југословенску и британску тајну службу. Роман „Узрок смрти не помињати“ са целом том причом повезује и Вас - наводи се у најави за књигу.

Милош Гроздановић је до сада објавио роман “Југо”, а ускоро се очекује и његова нова књига.

Роман „Читање је штетно по здравље“ Милоша Гроздановића биће представљен у недељу 27. новембра од 18.00 часова у хали Чаир на Сајму књига у Нишу.

Роман представља трећи део „Јужњачке трилогије“ чија је радња смештена пре првог дела који је објављен 2009. године, односно након другог дела, који још увек није објављен.

Наратор, заштићен књигом као тампон зоном која га одваја од Милоша Гроздановића, извесни Михајло Пишчевић који је и јунак приповести коју саопштава, дакле аутодијегетички приповедач, у духу народне традиције почиње причу „од Кулина бана“ свог детињства да би нам саопштио како је написао роман који му је украо Милош Гроздановић.

Резултат овог галиматијаса води читаоца ка закључку да су обојица непоуздани приповедачи, и стварни Гроздановић, и фиктивни Пишчевић.

Наговештај спора о ауторству упућује и на могућност инверзије, да је Пишчевић прави аутор – његово презиме није случајно, а да је Гроздановић плод имагинације и лик из књиге. Одшкринувши тај прозор, у коме се наслућује „слика у слици“ односно „прича у причи“, непознати аутор исписује и урамљује ново упозорење:

„Овај садржај није препоручљив за особе млађе од 18 и старије од 57 година“.

Милош Гроздановић рођен је у Нишу 1984. године. Завршио је природно- математичку гимназију, дипломирао право, а затим магистрирао економију. До сада је објавио романе „Yуго“, „Узрок смрти не помињати, ни у црквеним књигама, ни у молитвама“, „Мали роман о Константину Великом“ и „Херцег Полански – Усмени испит из Креативног писања“.

Био је професор Креативног писања у GRUBB фондацији. Као плод његовог рада изашле су збирке прича ђака „GRUBB Stories 2“ и „GRUBB Stories 3“.

Домаћин међународне Књижевне колоније у Сићеву 2012. године. Добитник Повеље за допринос борби против корупције за 2015. годину. „Херцег Полански – Усмени испит из Креативног писања“ овенчан је наградом „Славиша Николин Живковић“ за најбољи рукопис на српском језику за 2019. годину. Више од десет година ради у привреди. Фирма на чијем је челу добитник је Сертификата изузетности као најбољи пословно технолошки инкубатор за подршку предузетништву младих у Србији за 2019. годину.

За разлику од многих, предност даје домаћој у односу на светску књижевност. Преферира ону која је настала у Југославији седамдесетих и осамдесетих година ХХ века. Живи у Нишу, ради у ИТ сектору, са оцем и братом производи домаћу ракију, обожава југословенску кинематографију, сакупља разгледнице и заљубљеник је у пуцкетави звук грамофонских плоча.

„Узрок смрти не помињати, ни у црквеним књигама, ни у молитвама“ нови је роман младог нишког писца Милоша Гроздановића (27) посвећен трагично настрадалом глумцу Бекиму Фехмиуу. После првог романа „Југо“, о одрастању његове генерације, Гроздановићево друго дело је историјски трилер.

Аутор тврди да је његов роман у ствари пародија на популарност историјских трилера у свету. Гроздановић је један од неколико нових нишких писаца на српској књижевној сцени на којој су претходних година засијали Дејан Стојиљковић (Константиново раскршће) и Бранислав Јанковић (О вуковима и сенкама).

– Интересује ме историја тако да сам две године проучавао грађу за свој други роман. Више од 90 одсто историјских чињеница су тачне, а остало је моја машта. Радња романа догађа се у неколико земаља, односно у Београду, Загребу, Сегедину, Лондону и Нишу. То је прича о тајним службама, убиствима, мистеријама…

Откуд толико интересовање младих нишких писаца за историјске трилере?

– То се, вероватно, десило случајно. У Нишу не постоји формална књижевна сцена. Ипак, сада има више младих писаца који објављују романе, па можемо говорити о неформалној књижевној сцени. Дуго сам проучавао историјску грађу, посебно ми је било интересантно то што сам у биографији Вилијама Шекспира пронашао податак да се не зна где је био и шта је радио неколико година. У свом роману сам се поиграо са овом чињеницом и Шекспира сместио у ове крајеве.

Зашто сте роман посветили глумцу Бекиму Фехмиуу?

– Беким је један од тројице мојих омиљених глумаца и трагично је настрадао у време док сам припремао овај роман. Наслов романа идентичан је наслову филма Јована Живановића из 1968. године у којем је Беким играо главну улогу. Из великог поштовања према његовом делу посветио сам му ову књигу.

„Узрок смрти…“ је (пре)пун мрачних породичних тајни, невидљивих ратова специјалних служби неколико држава или момената из домаће и холивудске филмске продукције. Ипак, врхунац драмског заплета је „откриће“ да је један од највећих британских и светских писаца пореклом Србин, и то из нишког краја. Заплет је детаљно разрађен, тако да је након читања романа сасвим „јасно“ и да је ракија виљамовка направљена у Енглеској, али од (српске) крушке чији је пелцер (Србин) Шекспир донео из свог (српског) завичаја. Оваква „открића“, међутим, немају никакве везе са историјско-политичком школом мишљења по којој су Срби народ најстарији, изабрани или небески. Али, и те како имају везе са оригиналном књижевном маштом, духовитошћу и иронијом.

– „Узрок смрти…“ јесте историјски трилер, који је веома популаран у савременој књижевности, али је у великој мери и пародија на хистерију за историјским трилерима. Такође, мистични заплети или открића јесу популарни у свету књижевности, али ме при писању романа они нису руководили. Занимала ме је пре свега историја и поигравање њеним „недостајућим“ деловима – каже овај двадесетседмогодишњи писац.

Он прецизира да је на роману радио пуне две године поред осталог и зато што је детаљно проучавао историјску фактографију. Због тога је 90 одсто наведених историјских података тачно, а међу њима, рецимо, и највећи део чињеница везаних за југословенски аутомобил „тристаћ“ или нишке Филмске сусрете. Пошто се роман „догађа“ у прошлости, садашњости и у будућности, настојао је да добро „измашта“ само ово последње.

Гроздановић додаје да је главни јунак, или бар један од главних ликова у његовом роману – град Ниш. На тај начин се придружио књижевним претходницима који су чинили то исто, међу којима је и Зоран Ћирић – Магични Ћира, „ниновац“ који је Ниш (Нишвил) умео да види на различите начине – као хиперреално, надреално, сурово, бизарно, сјајно, митско или заумно место. Млади писац се такође уклопио и у тренд који сугерише да је управо Ниш место у којем су се дешавали крајње мистични, необични и тешко објашњиви догађаји. На овакав књижевни „правац“ у великој мери утицао је Дејан Стојиљковић, кроз роман „Константиново раскршће“, у којем Хитлер покушава да пронађе сва три клина којим је Исус Христ био прикован на крст како би, према легенди, завладао светом, тако да његове СС-официре пут доводи до Ниша, испод чијих се античких темеља налази мач у којем је претопљен последњи „Исусов“ клин…

– После Зорана Ћирића – Магичног Ћире настала је пауза, а онда се појавило неколико професионалних писаца млађе генерације, тако да већ постоји (неформална) нишка књижевна сцена. Наравно, нико од нас не може да живи од писања, као ни многи други писци у Србији, али смо професионалци јер се писањем бавимо озбиљно. При том је потпуно природно да нам Ниш буде главни јунак. За мене је то нормална жеља. Има ту љубави према граду, али и намере да „остатку“ Србије и региону прикажем Ниш у посебном, другачијем, занимљивом или лепом светлу, како га ја видим – каже он.

На питање: да ли се ипак мора у Београд да би писац постао „релевантан“, наш саговорник одговара: то зависи од онога шта ко жели. Ако књижевник жели да буде у центру пажње, обасјан рефлекторима, виђен и популаран потребан му је Београд. Он не спада у такве, тврди. Верује да је књижевност уметност и нада се да ће у животу написати бар један роман који ће за собом „оставити траг“, а не (само) тираж.

– Књижевна сцена Србије се у последње две године доста естрадизовала. Књиге су почели да издају глумци или манекенке. И сада има добрих писаца и романа, али су по страни. Наравно, проверена имена попут Басаре, Албахарија или Драгана Великића се држе, али ретко ко од писаца млађе генерације, ма колико били квалитетни, успева да се пробије и направи успех – каже.

„Узрок смрти не помињати“ посвећен је једном од пишчевих омиљених глумаца, Бекиму Фехмијуу, који је играо у истоименом филму из 1968. а умро у време писања романа. Гроздановић сада паралелно ради на три рукописа. Опет ће бити историје и поново ће се „провући“ Ниш. Не привлачи га садашње време, упаковано између „Експлозива“ и „Гранд параде“, као ни деведесете. Њима се одужио својим првим романом „Југо“, који је био прича о његовој генерацији и њеном одрастању „у времену другачијем од сваког другог времена“.

Нишка књижевна сцена је својеврсни феномен: неки верују да је најјача у Србији, а други гину за идеју да такво нешто уопште не постоји. Мудраци дају за право и једнима и другима, загонетно се осмехујући попут Мона Лизе. Унајмивши највештијег светског читача са усана – чије име мора остати тајна – организатори Сајма књига у Франкфурту добили су списак имена која непрекидно шапуће Ђоконда. Прво на тој листи, којим лепотица из Лувра започиње дан је име Милоша Гроздановића.

Твој први роман “ЈУГО” (објављен 2009. године, реиздат као “роман о нечему” 2010. у Нишу у издању “Зографа”) је нека врста постмодерног “Ловца у житу (ражи)”. Са којим ремек-делом је близак нови роман “Узрок смрти…”?

Нисам размишљао о томе да своје романе могу да поредим са неким већ постојећим, али бих лагао уколико бих ти рекао да ми није драго што си “Југо” упоредио са “Ловцем у ражи”. Свакако годи као комплимент, па макар и не био истина. Што се “Узрока смрти…” тиче, они који су га прочитали кажу да их подсећа на “Фаму о бициклистима”, што ми је такође драго, јер исти сматрам једним од најбољих српских романа двадесетог века.

Веома дуг наслов “Узрок смрти не помињати ни у црквеним књигама ни у молитвама” додатно је мистификован поднасловом: “Укронијски роман са 44 фусноте”. Да барем начнемо мистерију – шта значи то укронијски и да ли број 44 има неко симболичко значење?

Укронија је алтернативна историја и представља специфичан поџанр спекулативне фикције чија је радња смештена у фиктивне светове у којима је историја кренула другачијим током од оног у стварном свету. У свом роману ја стално играм на граници алтернативне и стварне историје и управо ми фусноте помажу да се из алтернативног вратим у реални свет када се учини да претерам са укронијом. Што се симболике броја 44 тиче она је очигледна. +44 је позивни број за Велику Британију, а она је један врло важан фактор у моме роману.

Због чега си роман посветио великом глумцу Бекиму Фехмијуу? Да ли је то због тога што смо сви ми “скупљачи (туђег) перја” или зато што и ти пишеш о “блиставом и страшном” животу?

Скупљачи сви свакако јесмо. Сад, да ли перја или бисера, то зависи од судбине. Блиставо је уколико се домогнемо бисера, а свакако страшно уколико останемо на перју. Беким је био неко ко је окусио и једно и друго. Почео је страшно, наставио блиставо, да би завршио, поново, страшно. Узрок (његове) смрти (је боље) не помињати. А она се десила управо у тренутку док сам радио на свом роману и одвела ме је на сасвим другу страну. Наслов романа идентичан је наслову филма Јована Живановића из 1968. године, у којем Беким игра главну улогу.

Роман има веома необичну структуру дела из делова. Писац је овде нека врста чудесног Антонија Гаудија: да ли је тема наметнула такву архитектуру? И, шта је уопште тема овог твог дела?

Надам се само да нећу и завршити као Гауди. Структура романа је свакако несвакидашња, али и занимљива. Ја лично нисам човек који воли да чита романе који имају след догађаја који иде линијски. То ми је некако монотоно. Због тога и пишем дела која се састоје из фрагмената који се на крају спајају у једну целину. То је са једне стране занимљивије, а са друге стране читаоца тера да стално буде активан при читању и не дозвољава да га монотоност или логичан след догађања отера у пасиву. Активност је оно што покреће свет. А то је и повезано са овим делом. Тема овог дела је откривање нечег што је вишевековна тајна, а откривање свакако захтева активност.

У прологу “Увод у други живот” уводиш читаоца у своју дилему која је заправо вечна – писати или не писати! А затим, као и сви други који не могу без читања и писања (турски писац Орхан Памук сматра да је то нека врста зависности) објашњаваш да се књига морала написати. Како је, уистину, настајао овај текст, писан у Нишу, Сарајеву и Стразбуру и да ли су ови градови одредили облик појединих поглавља својим сопственим духом?

Писати или не писати је свакако једна шекспировска дилема, а Шекспир један од главних разлога због чега сам и написао ову књигу. Она је настала спонтано и на њој сам радио две године. У том периоду сам неко време проводио и у Сарајеву и у Стразбуру и док сам био ван Ниша нисам престајао са писањем. Можда ми је и промена окружења помогла да дођем до неких нових идеја… У сваком случају зависност о којој Памук говори свакако је код мене присутна. Једно без другог не иде. А дилему о писању и неписању је боље преломити у корист писања.

Увођење драмског дела “Роћко и Јулијанка” извесног Братимира Бриана Спирића у дело, уз братску помоћ хрватске накладе и тиска из Загреба, одушевљава и збуњује. Како си дошао на идеју да у роман убациш драмско дело, ту невероватну “јужносрбијанску љубавну гротеску са певањем и пуцањем” која на хумористичко-сатирични начин слика нашу славну социјалистичку прошлост о којој многи још сањају као о изгубљеном “рајском врту”?

Увођење дела у дело је још један начин којим сам желео да роман начиним занимљивијим. Многи који су прочитали роман кажу да им је романса Роћка и Јулијанке један од најлепших делова. А и каква је то књига без љубавног заплета? (Или што би рекао Радован III, дозволите ми да цитирам: “Ј…. ревер без цвета”.) Љубав, па макар и у социјалистичком свету, нас је одржала, “њојзи” хвала.

Да не упаднемо у замку препричавања, која би нас вратила у мрске школске дане: како се у шпијунском трилеру нашао један Вилијам и колико је идеја да је Шекспир заправо Србин (замена идентитета) реална, иреална, надреална? (Сви одлично знамо да је планета Земља вештачког порекла, а да је Ниш први град створен на њој и да је овде код нас и “звездана капија”, чак неколико њих.)

Пошто већ све то знамо ја сам у свом роману желео да напишем и нешто што не знамо. А ово свакако нисмо знали. А нећемо знати ни још коју деценију, док се то и званично не обелодани. А онда ће на трон Иве Андрића, као највећег српског писца, засести Вилијам Шекспир.

Твоја књига је својеврсна ризница великих мисли великих људи у које си уденуо и своје бисере. Помаже ли то пажљивом читаоцу да изоштри мудрост и боље разуме необично путешествије кроз родослов породице Спирић, утемељитеља српско-енглеског вечног пријатељства?

(Усуђујем се да приметим да овај роман објашњава посредно и сродност британског и српског хумора и популарност истих ТВ серија на оба европска острва – Србија је, наравно, крипто-острво, маскирано у део Балкана.)

И Срби и Британци су народи са смислом за хумор. Тај хумор, наравно, није идентичан, али је свакако оригиналан. Утицај Би-Би-Си-јевих хумористичких серија, пре свих наравно “Мућки”, које сматрам најбољом серијом свих времена, на мене је свакако велики. Волим њихове шале, а британски акценат је музика за моје уши. Због тога се у роману може наићи на хумор који подсећа на то српско-британско вечно пријатељство.

Јако волиш да се поиграваш односом прошлост – садашњост – будућност, тако да је завршна напомена приповедача упућена савременицима из Ниша 2049. године. Како је тамо, живи ли се боље и другачије него сада?

Сви ми у својим животима имамо прошлост, садашњост и будућност. Једина је разлика у томе што је нечија прошлост, у ствари нечија садашњост, а многи нечију будућност неће доживети. Ниш је у будућности и даље град отворених врата, град гостопримљивих људи и град добре кухиње. Али је, такође, поново и град електронике. А у будућности је добро бити град електронике. Тако да да, живи се боље, али не превише другачије. Ипак је ово ЈУГ(О).

Пре тога, јер се ближи 2013. година, можемо ли да очекујемо у “ЈУГО сну” најављену књигу песама Милоша Гроздановића “Ода Рону Џеремију”? Хоће ли то бити део прославе 1700 година Миланског едикта и нека врста тријумфалне замене за недолазак римског папе у царски град Ниш?

Рон Џереми је свакако папа у свету своје професије. Тако да калиф уместо калифа у овом случају долази у обзир. Када сам стварао “ЈУГО” нисам размишљао о томе да ће доћи време да се објави та књига. Или ми је та блиска будућност деловала тако далеко?! У сваком случају сада си ме ставио на размишљање. Писати или не писати…?!

На конкурс „Лагуне“ за најбољу љубавну причу поводом Дана заљубљених пристигло је до 10. фебруара укупно 378 прича које су испуњавале услове конкурса, саопштио је жири, у саставу Хилда Урошевић, књижевни критичар, Игор Маројевић, писац, и Дејан Михаиловић, уредник.

Из овог мноштва издвојиле су се по писмености, теми, форми и успелој композицији свега десет понуђених прозних целина следећих аутора: Слатка отмица Соње Ћоровић, Сусрет Драгице Грбић Драге, Лепша љубавна прича Милене Илић, Варљиво сунце Душице Јовановић, Госпођица министарка Зорице Милосављевић, Очи Елведина Незировића, Јунско јутро Јагоде Никачевић, Мој дрвени рингишпил и његов воз на батерије Јелене Палигорић и Ања Тамаре Сорак и Прави тренутак Милоша Гроздановића.

Жири књижевне награде Славиша Николин Живковић, коју под покровитељством Града Ниша додељује Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша, одлучио је да овогодишњу награду додели Милошу Гроздановићу за рукопис романа “Херцег Полански – Усмени испит из креативног писања”.

Жири награде су чинили професор Иван Цветановић и доцент Велимир Илић са Филозофског факултета у Нишу и песник Горан Живковић Горки.

Милош Гроздановић награђен је за оригинални приповедачки поступак и вешто испричану причу о догађајима који су “били иницијална каписла за многа дешавања, која су одредила судбину 20. века”. Из различитих визура, посредством записа, писама, исповести и сведочења многих личности које су на било који начин биле у вези са главним актерима атентата на аустроугарског престолонаследника, аутор на свој начин разрађује класичну тезу о починиоцу убиства чистих побуда и жртви која је изазивала зло. Херцег Полански – Усмени испит из креативног писања представља успешан књижевни експеримент, у оквиру кога се у постмодернистичком кључу вешто спајају различите жанровске форме и књижевне врсте. Саопштио је жири који чине Иван Цветановић, Велимир Илић и Горан Живковић Горки.

Награђени аутор, Милош Гроздановић, рођен је у Нишу 1984. године. До сада је објавио романе Југо (2009), Узрок смрти не помињати, ни у црквеним књигама, ни у молитвама (2011) и Мали роман о Константину Великом (2013).

Осим скретања пажње на аутора и његово дело, које је стручни жири оценио као уметнички највредније, ова књижевна награда настоји да сачува успомену на култног нишког писца чије име носи и његову заоставштину, која представља изузетан допринос српској књижевности.

Славиша Николин Живковић, звани Шака, био је рокер по вокацији, песник по опредељењу, вагабунд и клошар, светски путник без овереног пасоша, раноранилац-риболовац, зен-учитељ, радник у трећој смени, савременик Харолда Фостера, пријатељ Рајнера Фасбиндера, Де Садов лични критичар, човек који је уживо гледао Бен Белу и Јосипа Броза у блиндираној лимузини, џин у затуреном циркусу, спаринг партнер Мајка Тајсона, мајстор за полупроводнике, битник, велики стваралац и визионар.

Објавио је песме Тор за шугаву овцу (Градина, 1979. и Нишки културни центар, 2004), приче Гримасе (Видици, 1988. и Нишки културни центар, 2003), а постхумно су објављени његов роман Паликућа (Градина, 1991. и Нишки културни центар, 2004), есеји Чудни шумар (Студентски културни центар, 1991. и Нишки културни центар, 2004), те приче из заоставштине Штенад (Нишки културни центар, 2006).

Подсећамо, књижевну Награду Славиша Николин Живковић додељује Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша од 2017. године под покровитељством Града Ниша и састоји се од повеље и објављене књиге добитника. Досадашњи лауреати награде су Зоран Пешић Сигма и Стана Динић Скочајић.

На овогодишњи Конкурс приспело је 65 поетских рукописа, по 15 драмских текстова и збирки прича или есеја, као и 20 романа, а у ужем избору, поред награђеног Милоша Гроздановића, нашли су се рукописи Марка Поропатића из Београда, Чедомира Врљеше из Новог Сада и рукопис Јадранке Миленковић из Ниша.

Додела награде за 2019. годину биће приређена на свечаности у Нишу до краја ове године.

Херцег Полански - Усмени испит из креативног писања, назив је необјављеног романа Милоша Гроздановића који је ове године наградило Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша. Награда подразумева јавну промоцију и штампање романа.

На овогодишњи Конкурс, како кажу у Друштву књижевника, приспело је 65 поетских рукописа, по 15 драмских текстова и збирки прича или есеја, као и 20 романа.

Милош Гроздановић награђен је за оригинални приповедачки поступак и вешто испричану причу о догађајима који су “били иницијална каписла за многа дешавања, која су одредила судбину 20. века” - наводе у Друштву књижевника Ниша.

Додела награде за 2019. годину биће приређена на свечаности у Нишу до краја ове године.

Награђени аутор, Милош Гроздановић, рођен је у Нишу 1984. године. До сада је објавио романе Југо (2009), Узрок смрти не помињати, ни у црквеним књигама, ни у молитвама (2011) и Мали роман о Константину Великом (2013).

Награда Славиша Николин Живковић за необјављено пресничко, прозно или драмско дело написано на српском језику према одлуци жирија којим је председавао проф. др Иван Цветановић ове године је припала Милошу Гроздановићу за роман "Херцег Полански - Усмени испит из Креативног писања"!

Прилог са доделе награде можете погледати овде